Investiranje i štednja

A vi, da li dugoročno investirate?

04.09.2009. godine

Na današnji dan pre dve godine počeo je sa radom investicioni fond Focus Premium, koji je sa tri starija fonda (Delta Plus, Fima Proactive i Raiffeisen Akcije) činio veliku četvorku dugo i nakon ulaska ostalih fondova na tržište kapitala.

Građani Srbije su dugo čekali na osnivanje ovih finansijskih institucija iz razloga koji nisu sasvim objašnjeni; prema jednima zbog inertnosti i nekompetentnosti domaćih rukovodilaca, prema drugima zbog jakog pritiska koje su na vladajuće strukture vršile strane banke da bi koristile vakuum na tržištu kapitala.

Kao i sve novine u Srbiji, naročito iz oblasti finansija, investicioni fondovi su dočekani sa nepoverenjem. Građani posle loših iskustava sa deviznom štednjom devedesetih godina prošlog veka nisu pokazali previše interesovanja za ovaj vid ulaganja (ili štednje), odnosno tamo neke fondove. Sa druge strane, ni društva za upravljanje investicionim fondovima se nisu proslavila u marketingu. Jedno vreme su se dosledno provlačile ocene o skromnim budućim prinosima od 15-30% na godišnjem nivou uz određeni rizik zajedno sa napomenom da građani preko fondova višak kapitala stavljaju na raspolaganje privredi pod povoljnijim uslovima nego banke i tako je pomažu. I to je bilo sve.

Uveren sam da većina građana ni danas ne zna da objasni šta je tačno investicioni fond. Samo najuporniji pojedinci uspevali su da na CrHov-u steknu nejasnu predstavu o strukturi portfolia investicionih fondova, njihovo poslovanje bilo je nedostupno javnosti, tek u poslednje vreme pojedini portali postigli su dogovor da im investicioni fondovi redovno pružaju portfolio na uvid.

A onda je naišla finansijska kriza koju su pre(d)videli svi domaći igrači na tržištu kapitala, zajedno sa ministrima prepunim optimizma. Obzirom da ostatak sveta nije previše povezan sa našom zemljom, izbegli smo udarni talas, ali ćemo još dugo posredno osećati posledice, jer je naša ekonomija poslednjih godina zamah zasnivala na privatizaciji javnih preduzeća, stranim donacijama, stranim kreditima i doznakama iz dijaspore.

Zajedno sa padom vrednosti akcija na beogradskoj berzi počele su da padaju vrednosti investicionih jedinica. Prvi talas nestrpljivih investitora koji su počeli da povlače novac primorao je fondove da prodaju likvidne hartije od vrednosti što je još više obaralo vrednost investicionih jedinica; ovi investitori su još dobro prošli.

Krajem oktobra 2007. imovina četiri investiciona fonda iznosila je 63.026.995 evra, a krajem avgusta 2009. imovina trinaest investicionih fondova skromnih 11.750.289 evra, što je pad od 86,36%; samo tokom 2008. godine ostali su bez 60,66% raspoloživog kapitala.

U paničnom begu na proleće 2008. godine neki investitori već prodavali investicione jedinice ispod početne cene i tako realizovali kapitalni gubitak, a preostali su se upoznali sa dugoročnim vidom ulaganja, koji je svojevremeno prigušivan opreznim ocenama o dobrim prinosima dok nije postao najjači argument onih o čijim (pre)visokim primanjima je sve više počelo da se piše.

Najgore su prošli ulagači u investicione fondove koji su prestali sa radom; bez obzira na spremnost da strpljivo čekaju oporavak privrede i berze, društva za ulaganja su jednostavno realizovala njihov gubitak isplatom i otkazivanjem članstva. Ovi investitori više nikada neće obnoviti poverenje u investicione fondove.

Dve godine kasnije pokazalo se da nije bitno u koji fond ulažemo, već je bitno kada ulažemo (i koliko). A vreme kada su osnivani investicioni fondovi svakako nije bilo dobro za ulaganje; ne sumnjamo da se osnivačima i zaposlenima višestruko isplatilo. I dalje stoji da su investicioni fondovi pobedili berzanske indekse (mada su u međuvremenu nekako porekli da se porede sa njima), ali je to na minus šezdeset procenata slaba uteha.